ПРОЛЕЋНИ ЖИВОТ
Из вира који светлост опонаша,
Леден се талог помиче у зденке,
И живот изрони без оченаша,
Ко висибаба први, плашећи се сенке.
Он има поглед занетога чтеца
Пред азбуком од шикнулих грана,
Он хода пуст ко молитва свеца,
Обрастао у пејзаж својих дана.
Из година да се излегну ватре
Треба се бацити без реда,
Без смисла, који уљуљкани снатре,
- Живимо једном преко реда!
Он је близак као уста гласу,
Извуцимо га из туђих непаца,
Ко после рођења са зрењем у стасу,
Високо жито синова до отаца!
1959.
Коментари
Постави коментар