Kad pođem za tebe
nosiću haljinu lepšu od devojačkog sna.
Osvanuće praznično jutro
što miriše na tamjan i ruže,
i ptice će da najavljuju
radostan dan.
A uzećešme u proleće,
kad sve se iznova rađa.
Stidljivo će me ispratiti
leptiri, beli cvetovi, nevina jutarnja rosa.
Kad pođem za tebe
čuće se crkvena zvona
i doćiču ti nasmejana i bosa.
NOĆ BESANOG BLUZA
Ismevam sada
pohotne svoje oči,
ruke gladne i
gipko telo što bestidno hodi
ulicom tvojom kao avenijom.
Sebe mrzim,
umišljenu, rešenu da te noćas zavedem,
kao da prvi put otkrivam rame i
opijena bacam svilene rukavice.
I sva sećanja
na noći besanog bluza
ukočeno leže pod nagim telom.
Kadrove tvoje kože
kao markice ližem.
Neka putuju
krvotokom mojim,
sve dok ih ne oslobodim,
dok sebe ne oslobodim.
Bez oproštaja,
oči me uvek odaju
PESME MRTVIM PESNICIMA
Svi se pesnici meni u snu jave.
Prvi put bojažljivo,
Sad već bez kucanja
samo rečju otvaraju vrata.
I svu noć unutar mene
sedimo uz vino i sveće.
A jedan čudan, ćutljiv
nemo noćima dolazi
svojim me dragim očima miluje
i zenice svoje u moje utapa.
Nemi naši razgovori
živo iz noći u noć teku.
On moju ruku kroz noć pokreće.
S’ prstiju samo krv u tminu
prosipa reči.
On ne pije i tu je dok sveća ne dogori.
Voljeni vodič kroz
tamne moje stepe neistražene.
Kroz san čujem korake
mek poljubac kraj oka osetim
i znam.
To meni pesnik iz sna odlazi
a jutrom reči krvave
u bulke pretvara...
2.
S’ jeseni dođu meni
boemske tužne noći.
Horizont se rastapa nad rubom čaše.
Kafano,
tugo, prokletnice!
Svih mojih želja,
mladosti drobilice.
Kafano,
majko hranilice!
Beasne moje rečite noći.
Još jedna jesenja kiša
niz čašu tužno lije,
više ne brojim dane
od kada njega nije.
Promiču pokraj mene,
prozori, krovovi i
znani mesec se pijano ljulja,
o, srećni naši dani!
O, crno , toplo oko,
što moje više nije...
Vidiš li majko,
krv sa meseca
pravo u čašu lije!
POGRЕŠNO SKRETANJE
Ogromne šine
provlače mi kroz srce
rebra se razdvajaju
čuuje se krcanje,
komore čelik razara...
Nema anestezije.
Ovde nema anestezije.
Kroz mene duvaju vetrovi
južni i severni.
Kroz mene prugom, voz
ka bezdanu puhće.
Kao gusenice, vuku se vagoni.
Kažu mi nešto grize, vuče, raznosi.
Izjedaju me mravi
crvi trulež glađu.
Vozovi i dalje putuju noću.
Prazni vagoni
pragovima rebara
tromo slede mašinovođu.
Armije glodara marširaju, spremni
da mi oglođu pogled na mesec.
Коментари
Постави коментар