ИТАКА
Ми пловимо ка
Итаки. Од обале до обале, од звезде до звезде. Од времена до времена, од једне
до друге негостољубиве земље, ка изгубљеним краљевствима.
Кроз хаос и
кроз анархију, у којој више нема ни оног доле ни оног горе. Кроз болест и
помрачење. Кроз међувреме у којем више ништа није блиско ни далеко. Кроз
заблуду и кроз грешку. Кроз дугу ноћ и кратки дан. Кроз рат који још није слобода
и кроз мир, који није спокој. Од Златног века до Гвозденог века, од Христа до
Антихриста. Од почетка до самог краја. Неки то зову прогресом, напретком, али
то је напредовање у смрти, јер ми умиремо сваког дана, идући од зоре Златног
доба ка потпуном помрачењу, у дубокој ноћи Гвозденог доба.
Ми пловимо ка
дивљини. Кроз рушевине градова и цивилизација. Кроз малодушност и кроз страх.
Кроз сан и обећање другог почињања. Кроз радост и кроз потмулу бол. Кроз живот
који нас спутава и кроз смрт, која ослобађа. Кроз лед и кроз ноћ. Ка звезданим
пожарима, од Гвозденог ка Златном добу, од Антихриста ка Другом доласку.
Наш језик је
рушевина Знања, наше речи шупаљ одјек. Наше мисли су мутно сећање. Немоћне су
да искажу истину. Немоћне су да искажу ко смо и куда идемо, ми, људи гвоздене
расе, заточени у Гвозденом веку.
Немоћне су да
изразе неизрециво.
Коментари
Постави коментар