ТАКО БИВАМ...

Разговор са Драгославом Лацковићем о слободном избору, писању, постојању у поетици...

Магла ми савршено пристаје?

Можда бих у слободном избору одабрао

град светла сјаја и другарства.

Но живот у магли пун             

света  погашених фењера самоистицао је људе,

који су махали стиховима, тако прикривали

безначајна дела... егзистирали су оивичени,

личним укусом... у тишини или помало чујној шкрипи

оловке на папиру... бивала је и прозирност у скелетима,

надређених нада и нестале вере  бољег, ведријег јутра.

Тако ненадано ширила се и магла лажног осећаја знања,

удобности... продор у свест дала је махнитост, помаму

за златом лажним сјајем... ововремено изнедри,

маглено слепило... слова, стиха и песме

Писање болест свакодневице?

На мојој фотографији из детињства

види се само тело, наговештај визуелног

света уметности у коме могуће превазилази

реално, реално надахнуће од Бога... да је

тако форма би баласту окренула лист јачине,

квалитета... уместо дело постаје бледа слика

свеколиког писања... нисам дуго могао бити

двојна личност, одбацим траг отрцаних речи

заљубљен у сунце.....

Тако бивам?

Постоје нобеловци, великани литературе,

постоји и онај што ово пише

ништа мање задовољан својим делом,

тежином стиха но мање        Вишезначан

итекако пронађене минијатуре, садржане у лирском,

наравно ко уме да препозна,

освојеног језика, форма доноси новост,

видом песме, садржајног стиха, стихотворац

наставља тамо где лежи непознаница створена од

хартије и оловке, садржане од идеалистичког у материјално

тако бивам испуњен, Богу хвала...