лажне кипове слободе,
учио и презирао школе,
светим тиранима певао оде.
Била је то борба титана,
комешали су се облаци у мени,
дивио се моћном изгледу Титаника,
веровао свакој епохалној промени.
Сада, у предвечерје цивилизације,
гледам како подрхтава моја сенка,
све дужа и дужа, попут змије,
мудро се осмехујем по мери човека.
Све је, у ствари, архетип греха,
наслеђе које ме у стопу прати,
гледам ластавичија гнезда испод стреха,
чекајући да се потомство врати.
Ништа се не мења сем годишњих доба,
време, по солстицију, тихо тече,
блаженим миром и књигама испуњена је моја соба,
читам сам, о какво дивно књижевно вече.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар