Наша
смрт је прегор изнуђени.
Наше
страдање је жртвовање
савести
у истини небесној,
неуклоњиво
пробуђеној.
Неисцрпно
свим
силама на Свеболест, сами.
Хитамо
на изостанак Правде,
једним
оком жмуримо на одсуство Непознанице
што
нас неочекивано с Богом упознаје.
До
последње изненадне мане небесне,
преко
снаге своје неразјашњене – на Свеболест.
Журимо,
усиљеном надом и трком, на закашњење
Чуда
насушног.
Баш тада хтео сам да посаветујем,потомци,неку
лепшу
страну трајања,
али
време није за живот обештећен
чулном
лажју осунчаном,
а
неће вас поштедети ни оно Претворно
што
и истину Постања у робље претвара.
Хтео
сам да посаветујем,новострадалници,неко
изузеће
из последњег разлога Неизбежног.
Хтео
сам, мада не спознах
откуд
неумрли захтев части у племену затираном.
Хтео
сам, мада не одгонетнух
каквим
болом лечимо Незалечиво.
Хтео
сам, мада не разлучих
откуд
понижење у пројави милости Божје,
откуд
баш верност да самозатирање лучи.
А
хтео сам да предупредим:
нипошто
знати за привид неземаљске узвишености,
не
постојати више за опозив борбе беспутне.
Хтео
сам да сакријем
да
братственици сте молитви што одступнице
нема,
да
пострадању неизбежном род сте по неизмерју.
Наша смрт
обједињена је истина која
у
прозирности зла не спасава.
Зато
свим
силама на Свеболест,
у
спокоју самотништва оправдани,
на
Васкрс пре Васкрса,
победоносно
стварни.
Коментари
Постави коментар