таласа и роднице. Сликам га енкаустиком, воском
и пеглом што ми у рукама постаје тихим паробродом.
Ријечи ми прилазе као рибе површини, омамљене
свијетлом образином дрхтураве неонске мјесечине.
И лантерни барки окупираних тијестном маглом.
Њише се све попут станиола, тек понегдје се
уваљају у мазут и траве што плешу као шебоји
у вјетру. У кукурузно брашно кад зацврчи тигањ.
Љубав има стисак ракових кљешта. Докостне боли.
И залети се у тебе изненадно као хоботница дубина.
Касније је глува тарантела, шестоосмински плес
наполитанских жена, чији погледи сијеку као шкаре
бутина вољених Марија, Клаудија, Силвија, Ћоћара.
Што долазе нам са пуцкетавог платна и заводе нас
ноћу у сновима у којима мјесечаримо с полуцијама.
Напосљетку одбјегну у трку за Дионизом, кроз ленцуне,
а у устима оставе горки амаро, тамно мастило сипа.
Блудимо по камењу што се жари, попут мацаклина,
бјежећи у хлад таверни гдје играју се тавле и домине.
Гласни док опет не падне ноћ и пројектор не зазуји.
Коментари
Постави коментар