на древним разбојима, као свеопшта плима тијела
што ступају незауставно, попут лезија варварохорди.
Јесен је и Венеција тоне, али туристи се и даље тискају,
простирући плаштове од мангана истарским мермером.
Доба је труљења, мемла се прелагано устоличује
у лагунама, плетући паучје мреже, беззазорно,
од Маргере до крипте у коју је усјечен Лонгенин сан.
Камен се растаче попут шодера у напуштену мајдану.
Блудимо кроз море што бубри и равна страстима мјеру.
И борове црногорске усађене у базилику Салуте,
из голети и крша дукљанских у овај хибрид дивоте,
усуру трајања, о којој посвједочи онај што једини лежи
усправан у твојим затонима, попут давног хидалга.
И критска мадона, Месопандитиса, којој и гојне змије
некоћ долажаху на поклон, усрдно, она у пигменту
боје коже миграната, што сретасмо их од Савамале
гнојне до страшне Лампедузе, непропадљива
и неприпадљива кугоустопница кандијска, залутала
под млетачке ведуте, као предвечерња кантарида.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар