Она изненада оде
Док враћам извору њену мисао
Као кап воде из које ће потећи риме
А после је тражим на обалама река које не постоје
И које ми заплићу језик док јој изговарам име
Не бих ли опет кад је једном нађем
Вратио свему изгубљени смисао
Укрцавам се као слепи путник
На бродове који никад из лука не исплове
Због исцртаних троуглова на поморским путевима
И великог таласа што се рађа из незацељене пукотине
Понекад се јави
Али тако... да ни сам у то не поверујем
Јер њени се гласови преносе тутњавом транссибирске железнице
Тихим пуцкетањем телефонских каблова
На дну великих светских океана
Ћутањем писама
И вриском телеграма
У кожној торби униформисаног писмоноше
Па ћутим о томе и не говорим никоме
И светлим тачкама
Означавам места на којима је била
И сасвим их произвољно спајам танким линијама
Онако како ме рука по отвореним атласима вуче
А то је преслика ноћног неба
Са свим звездама
И сазвежђима
По којем се равнам кад на пут кренем
И кад ме изгубљеног страх дотуче
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар