постао мермерна тишина
на простору ветра.
патња је топила мисао у сузу
капало је све из мене -
сручило се из ока
као низ зарђали олук
та кап сушти на хартију
и кроз сушт казивала:
Горде су речи у хтењу да
опишу душу,
нечујно је свако певање
ако није јецај новорођенчета
рађај се, да би ваистину певао;
У нестанку, населила је слух
и крвљу уклесала аманет:
Умири; умири непрекидно
Слобода је безусловно корачање
кроз пределе мрклог
Умири, јер мрење је давати себе као биће;
Умири, јер мрењем душа у љубав сазрева
Умири док очи не постану
јесење небо из ког ће
падати октобарска киша;
поезија није ни мисао ни реч
него потоп из ког ниче
нови живот
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар