што крвљу пева сваким треном
црни лос, врач оглала
ко је онај што се кроз маглу гласио, и још за живота
прошао седам паклених тмина, по лави и сумпору
корачајући, кроз ватру, у брокату, тела стигматног.
офион, прадревна змија, чекала га је на улазу у свет
подземља, са смарагдом на челу, седамсто девица
му миловаше ноге косама дугим попут витла самотрачких,
а он се ни обазро није, јер дође да столује у замку јасписовом,
и нико више не викаше да га распну, он долазио је дому своме,
срца растрглог, дарованог за пладањ грешног вам столећа,
теревенке сад су утихнуле, дитирамбе нека замене тужбалице.
нека умине све, најбољи кор дајте, онај за јуџина о`нила или
брехтов пак, краљ гуја је пред вама, ериније нека еумениде
постану, нека се заврши послање, тело шамана и дух да се врате
прапочелу. у љубичасту одежду обуците га, ониксом и рубином
украсите му зглавке и хладно чело, краљицу дајте пелашку нека му
на усне отекле последњи пољуб стави и као луном бедро овлаш помилује,
тритони и саламандри на поклон нека приђу и нека се песма из форминге
и леута зачује, орфичка песма под леском древног светилишта
и нека се у светом диму, у испарењу, извије увис и раскрили у торзо
који је пркосио свим боговима, у сазвежђе јарца, на крсту јужног неба.
Из књиге Cinema Mediteran
Коментари
Постави коментар