Радомир Д. Митрић: umbra krameri

не узимај узалуд срца мојега.
кад душа је лакмус над горјем орлушина
звер што гони и бива прогоњена
ихтис либрис црна из жучи на сунцу крв згрусла.
ко те је волео јуче волеће те увек
дамари се набиру као повесма од несна
ткање је журно у жилама плавет неба
индиго исписан из преобиља у ништ.
љубав је дисање другом. сјакти се
зрака небесна у рибљем оку вилин-коњица слика
у златару поднева у јантару пчела дан
предвојен као лице јануса. вода жива
а мочвара бива преља одсудном чекању
да сиђеш довде. глас да испуни се сушт
на обали где песак веје вековне несанице.
у трудној води где мргодна umbra krameri
тужи у осамљењу. у удивљењу пролази
век под крошњама где млачно је
и туробно. за прелест успињања казна
пад је. у сандалама које горе од зенита
сенка се надвија над површјем воде.
ту сам још увек. чујеш ли бућкање таласа.



ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Коментари