Иза мене сенка, вртела је главом,
Ноћ је прошла споро, крај звездане рампе,
Као воз на шинама прекривеним травом,
Точкови се чули и Великих кола,
Речи Достојевског биле су гласније
И од грамофонске песме из ге - мола,
Шопен умукао, видех све јасније
Свечовека како нечујно прилази,
Чекао је Сунце, поче да излази,
Ибар се сушио на летњој врућини,
Све сам разумео, ништа није реко,
Био је то привид, дах ми је пресеко
Весник љубави у собној помрчини.
Коментари
Постави коментар