не изговарај сумњу што се са жудњом бори.
Очувај темеље на облацима сазиданог храма,
због ког патише боеми, свеци и добротвори.
Бежи куда јаде радост не ломи,
где патње се нижу и праведник страда
на ломачи содомијама спаљеног града
рођеног на Нихилистичкој гори.
Жртвама нашим кличе апокалиптична правда,
очајањем кована, гресима страна.
Нашим јауцима слава твоја узвишена јача,
Дамо без блама.
Немамо времена…
Наших пет минута није сада
и не знам да ли ће нам за живота мог доћи.
Судбина, према мени довека зла и препредена,
одрицањима и обећањима лажним ми крочи.
Зашто не пати, вечно млада,
на постојање без помиловања сведена -
твоја фигура се мучи у недостатку смрти.
Бескрајни круг над линијама и дужима влада,
и некад се питам да ли је ичему вредела
заклетва коју ти у сновима изговарају мртви.
Дамо без страха и блама,
ти их посети и обједини у својој дрској цркви.
Јеси ли ме зато прогнала,
Дамо без блама?
Што слабост ти смртну признах кротко?
Јеси ли чула да клицах име твоје
кад ми ножеви у тело продираху дубоко?
И данас у бекству ми риме ништавило доје
док за тебе гину пророци, генији и великаши.
На кулама Прапочетака заставе још увек стоје,
и поред њих један шапат на поноћној стражи.
Тих, сабласан, као уклет,
зидове одаја твојих јецајима снажи
кад на јастук ти уморно падне блажена глава.
Ја и даље живим и певам за наш сусрет,
да кад суза ти кајање обнажи
поносно и гордо чувам те док спаваш.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар