Ударали су о прозоре соба,
Одох у брда, мало изван града,
Да тражим своја погубљена стада,
Да чујем ону свиралу од зове,
Да присетим се игре лептирове,
Да будем лаган, лакши од облачка,
Да виђен будем у оку маслачка,
И да разумем где је место мени
Под овим грмом који се зелени.
Пролећног дана, заставши у ходу
Помислих – час је да изустим оду
Пролећу, сунцу, мраву, цвету, пчели
И свакој тварци што творца весели,
Оду малој птици и њеноме цврку,
Природи што тка цвркутаву збрку
Од мноштва гласова сливених у слив
Захвалности неке зато што си жив
И што ти је дано да у један мах
Разиграваш срце и удишеш дах.
Пролећног дана, а пред јесен своју
Која мом оку мења цветну боју
(и април сенчи сетнијим акрилом),
Прислоних главу на земљино крило
И у том трену чудесног блаженства
Осетих да ме магнетни пол женства
Привлачи земљи, која још се врти
У вечном ритму рађања и смрти,
Док лежах тако, са цврчком у слуху,
Размишљајући о телу и духу.
Пролећног дана, беху Благовести,
Треперило је јављање, у свести,
Нечега што је иза тварног стварно,
Што назире се кроз пролеће чарно.
И све, одједном, учини се мени
Да сја нејасно, у некој копрени
Од материје, хлорофила, лати,
Да све то вест је коју непознати
Гласник доноси, а одговор гласи:
По милости нас помилуј, и спаси.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар