Тони Пердић: Вртлар у ромингу

Тони Пердић: прва награда на
8. европском фестивалу у Новом Саду

насукан у позном августу, раног јутра,

као у раној јесени, царске сам бегоније заливао

и косио траву у врту . пред сушом клонуло је већ

неко ретко биље и развејавало труње по иловачи.

значи, још једно лето не стигох да одшкринем плаве двери

и кренем напред, премда тачно је:

с времена на време, сви посумњамо у све,

али, у последње време, то чиним све време.

а сећаш се, бејах грандоман из Халикарнаса и Гизе.

завитлавах Семирамиду висећим саксијама,

а сада сам сметени вртлар, наоружан метафорама

из којих се препознаје гнев због залудног трагања.

и саркастични разметљивац аористом,

док квасих стопала у мору осредњости које пенуша по

тротоарима ове земље.

ревносно гледах како се суши украсно биље, лист по лист.

к врагу и аорист. веровао сам ти када си говорила

да је света искра пријатељства и љубави у слушању.

али, одавно те више не чујем.

и мало сам љут што је твоја галаксија тако слабо покривена

базним станицама.

тек да ослушнеш овај наговештај елегије о клонулом биљу.

о трњу, о труњу. о смиљу , о босиљу,

о минијатурној меморијској картици, облика трепавице

на којој је читко записан цео наш живот.

синоћ сам неке чудесне песме песника из Појезне

и Армстронгову трубу једва преживео уз помоћ воћног вина

и твојих умирујућих речи:

…а наше, наше је само да саздамо

три зрака сунца у нечијим зеницама,…

тако си бар говорила док смо трагали за значењима

јасписа и родонита, наоружани осмехом,

убеђени да све је само игра. и ово није песма.

комична је игра глувих телефона, од које пуцају опне.