Није лако бити добар кроз времена злих усуда,
бити смеран, вредан, пажљив према лицу окружења,
ни чинити ствари врле, по значењу – вредне труда,
а не таћи горку кору зле немани понижења.
Ево, гледам кроз прозоре своје мале куће части
у недоглед сваколиког, белог света данашњице,
где се грабе руке ружне за отети, за украсти,
где похлепа-заводница улепшава своје лице,
па наводи, омамљује и у своје прсте плете
поводљиве, опседене носиоце малих жеља,
сасвим људских, ал’ опасних хтења која Богу прете,
у гротло их своје вуче, губилишту понижења.
Ћутањем се мисли точе, пребројавам пале речи,
у безумном часу слутње да невоља већу рађа,
мртве наде сад су претње, обећања веру ломе,
све што хтедох чисто скрити жртвова се нечасноме;
гледам ново лице коба, злог усуда нашег срама,
и питам се – да л’ сам и ја камен горки овог храма?
Сад се дижу нове куле у висине мрачне ноћи;
ја сам хтела нешто друго – неким другим путем поћи,
ал’ не вреди све што имам кроз времена злих усуда,
бити смеран, вредан, пажљив према лицу окружења,
ни чинити ствари врле, по значењу – вредне труда,
а не таћи горку кору зле немани понижења.
Коментари
Постави коментар