кришка хлеба за псе
луталице
ветар гута белину
која светлуца ширећи се
простором између капака
кроз пахуље над мислима
отуђена светла беже док
улицама вреба епидемија
великог европског вируса
моји пријатељи полако
постају све угроженија
врста
ја сам уљез
у сопственим
сновима
прегажен трагам
за обрисима долазећег
јутра
јуче ме нема
данас не постоји
сутра опет дозива
све се без трага
распада у пупку
свемира
најзад
лаке су руке
којима сам љубио
хтео бих последњи дах
да извучем из њених уста
пре него што спокојно
утонем у белу смрт
зато само ћутим
и стежем срце
све док
не пукне
Коментари
Постави коментар