Свет почиње са друге стране нашег знања.
Рецимо, тамо где једна убога старица
потпаљује ватру штампом из прошлог века.
У сумрак, ветар хладним вокалима зашива ваздух,
и вране су непомичне попут реквијемских
нота, штампаних на скелету бреза.
Поменемо ли на овоме месту меланхолију,
свет ће одјекнути празнином под маљевима
нашег сиротог знања. Стога, нека буде
да сумња и призвољност узеле су маха
Настави са читањем
Коментари
Постави коментар