Богдан Вукомановић: НЕ ЗНАШ

Ти не знаш да погледаш у очи,
кроз груди прободеш смело и храбро,
да осетим челик, горућу душу и лице хладно
уместо непроспаваних ноћи.
Месечариш, бела жено,
хаљином предугом бришући ми лице испијено и глатко.
Видим те опет први пут,
чисту и невину како не би свако,
не усудивши се да пољупцем оскрнавим дете снено.
Поново жалим над тим светом,
време једно давно и заборављено.

Ти не знаш свој лик,
ни присмотру очију црвених
што ме покрећу док пишем бесни стих
и халуцинацију руку твојих око врата ми гледам,
љубећи етер, сањарећи бајку;
живећи ташто живот паралелан.
И тад си, као чувар кобне судбе,
пред Дунавом ми рекла реч која кида.
Леден не одах ти блештећу жељу
да отелотворим се као несрећни Мида,
и додиром учиним да златна огрлица ми будеш.

Ти не знаш терет тешке жртве
коју некад срца чиста идеалима дадох.
Ти не знаш да јецах надљудском снагом
над гробом непрепознате мајке мртве.
Зато оптужба твоја, та клевета срамна
од које непокретан наједном планух,
само срџба твоја остаће сада и свагда
када окренула си се на другу страну,
пресекавши конце удварања и слоге.
Јеси ли икад помислила да никад обећан нисам ти био
кад си кивно замерила да гледах,
док си ти љубила многе?

Ти не знаш оно због чега и даље себи судим,
ни да ли разумно мислим.
Не знаш да пловим водама оним истим
на којима лелујаво спавам и уморан се будим.
Нећеш знати зашто људе на обали потајно слушам,
претварајући се да ме опслужује анђела свита.
И даље ћу неистина твојих силно да се гнушам,
надајући се да твој глас још увек за мене пита.
И на свако питање заплакаћу грцајући тихо -
од среће, схватих,
призивајући оно време давно и заборављено
у које, тужно, не желим да се вратим.


ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ