кад већ једном у свет крећеш.
Немој да ми нешто петљаш.
Немој да ми хоћеш-нећеш.
И ја бежим без повратка.
Никад нећу унатраг.
Шта ти значи старо сунце,
старе стазе,
стари праг?
То је оно за чим може да се пати.
То је оно чему можеш срце дати.
Ал’ ако се икад вратиш
– мораш знати:
ту ћеш стати.
И остати.
Очима се у свет трчи.
Главом рије млако вече.
Од реке се дечак учи
ка морима да потече.
Од звезда се дечак учи
да запара небо сјајем
и од друма – да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија,
опасно је као метак
кад у мени вечно клија
и ћарлија мој почетак.
А мени се у свет срља.
Стиснем срце.
И зажмурим.
Ал’ кад пођем – нећу стати,
јер једино знам да журим.
Не знам куда.
Не знам зашто.
Не знам шта се тамо скрива.
Знам једино да не могу
ту, где – како пружим ногу –
везује ме одмах неко,
зауздава
и поткива.
Опасно је као муња.
Опасно је као метак
кад у мени вечно куња
и мучи ме мој почетак.
Зато бежим.
Трчим.
Тражим.
Стварам зору кад је вече.
Нек’ од мене живот учи
и да тепа и да тече.
Ја сам такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренем – кренем лудо,
нестрпљиво,
радознало…
Не знам шта ме тамо чека
у маглама издалека,
ал’ ако се и позлатим,
ил’ све тешко, горко платим
ја ћу увек само напред.
Никад нећу да се вратим.
Коментари
Постави коментар