Ево шта је Небојша Миленковић написао (на ФБ профилу) о књизи на прво читање: У интелигентном, луцидном, ауторефлексивном, перманентном (унутрашњем) дијалогу - како са самим собом, тако и са властитим песничким прецима (Морисоном, Црњанским, Миљковићем, Браном Петровићем, Либером Марконијем, али и Јесењином, Мир. Антићем, и др.), аутентичним песничким гласом, каквих је у савременој српској поезији све мање, Душко проговара о себи и властитом месту, сналалажању и несналажењу у свету у ком живи(мо). Свету из ког се, са готово хируршком прецизношћу настоји одстранити нада, где парола "снаћи се" подразумева одсуство или бар помањкање (личног) морала. На моменте, реч је и о поезији преоптерећених нерава - где се циклично смењују пропламсаји смисла и амбиси личног и колективног бесмисла...
Ево шта је Небојша Миленковић написао (на ФБ профилу) о књизи на прво читање: У интелигентном, луцидном, ауторефлексивном, перманентном (унутрашњем) дијалогу - како са самим собом, тако и са властитим песничким прецима (Морисоном, Црњанским, Миљковићем, Браном Петровићем, Либером Марконијем, али и Јесењином, Мир. Антићем, и др.), аутентичним песничким гласом, каквих је у савременој српској поезији све мање, Душко проговара о себи и властитом месту, сналалажању и несналажењу у свету у ком живи(мо). Свету из ког се, са готово хируршком прецизношћу настоји одстранити нада, где парола "снаћи се" подразумева одсуство или бар помањкање (личног) морала. На моменте, реч је и о поезији преоптерећених нерава - где се циклично смењују пропламсаји смисла и амбиси личног и колективног бесмисла...
Коментари
Постави коментар