и када је у фотељи остао њен отисак
и када је фијук прозор замрачио
када нисмо данима ништа померали
око није плакало
и онда кад је свећа палацала
успомене изгореле
када је кућа без људи се пробудила
на згаришту када је дете зачето
језива шкрипа је јецала
детињство уништено
склапали смо разједене светове
питали време где је време
да ли цветови камени миришу лако
а сама девојчица плава
збуњена лута градовима вртовима
и обично јутром мајку дозива
понекад разрушени мозаик сања
играчка је саплете
ручице у непознато пружа
нема
нема
бомбе слика
пуцњи смех ломљавина
још одзвањају отвореним собама
Фото: Љубиша Симовић
Коментари
Постави коментар