Г О Л У Б И Ц А
Сву ноћ је на трави лежала,
драгог чекала,
сањала, сањала.
Од снова се разболела.
Драги не дође
да је пољупцем пробуди,
као у песми што певају људи.
Кад је зора зазорила
у голубицу, белу, се претворила.
Крај драгог девојка
с белим велом преко лица
тихо с осмехом, рече:
''Погледај, на сведбеном венцу
стоји бела голубица!''
Погледа драги ал' се не сети
нехајно махну руком
и голубица узлети
високо, у набор дана плави,
да тужна, с небом
суђене заруке слави!
( посвећена несрећној љубави... Н.Н)
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар