Потоци душа плове према реци,
у рукама носе крвљу обливено
покорно, часно, ордење свести.
Реком погнутих оцртан је пораз,
недостатак свести испуњава празнина,
корак у пртини, предвиђен је потез,
а очи светле, цакли се тишина.
Уливена река у мореуз страха
утабаном стазом наставља се даље.
Један за другим, клонови корака
у прошлости траже своје оправдање.
И гледам их тако огољене, пусте,
на дверима вечног што куцају сложно.
Иза врата чујем јаук и урлике,
у мукама док се батргају болно.
Напуштени чак и од себе самих,
у немиру док им мржња мозак трује,
јефтини радници, велика господа,
а други им часно судбу одређује.
Коментари
Постави коментар