попут шољице прве јутарње мучнине,
и мирис кафе ветар спотакне
у грлу ће кајање да застане.
Када се руке склопе на лицу
и помешају мириси коже и горчине,
у слепоочницу савест пуцаће
до последнег зрна прашине.
Зора када отвори врата
и капут са офингера скине, гласно
по плочицама тишине одјекиваће
када се мук разлије.
Фото: Јелена Жаревац
Коментари
Постави коментар