Када стегну груди и подивља машта
и око слике моје стегнеш руке;
када вечери обузме сета ташта
и навру речи срамотне и круте,
задрхтаћу под вејавицом јануарских магли
од којих те под капутом својих некад саклоних.
Ледено је, а покрети постају нагли…
Бег од успомена, скривених, тромих.
Када срце заболи и зграбим га јако,
као што сам тебе док је беснела зима;
када се сетиш кад сам на рамену ти плакао
и кад надошла је бујица, тиха плима,
сети се да небо тамно дало је знак
што га верујућ одбих очима видети.
Не помињи очигледно, да пао је мрак,
Заклетве ће се постидети.
Када рука утрне и беспомоћно виси
на оронулој души сред поноћне буре;
када открију се судбински списи
и на виолини попуцају струне,
бићу само тих посматрач који очајнички призива
дане безбрижне, пољупце од смирне.
Је л’ то бледе реченице обећаног мира,
или је био весник вечне и упокојујуће тмине?
Када дах изда и глава клоне
и запрепашћен поглед ка земљи с телом падне;
када дан након тога црквена звона зазвоне
и наступе ноћи језиве, беживотне и хладне,
камен ће сведочити сред гробна места
о обесмишљености које се среће плаше.
Стварној, свепрожимајућој, где нам љубав неста,
сви завети и песме наше.
Коментари
Постави коментар