Идеш ми у сусрет.
Препознала сам те
по тромом ходу,
по расејаности,
смешној бради
и одлуталом осмеху.
Мислио си о некој новој песми,
ноте играле у глави,
добоши лупали кроз вене,
жице трепереле у срцу.
Препознала сам те
по једноставности твоје занесености,
по неправилности твог хода,
по будности твојих снова.
Газио си у ритму већ неке песме
или мелодије.
Можда твоје.
Можда наше.
Газио си трапаво, а смело
и све је тако дуго трајало,
то долажење у сусрет,
а секунд је био.
Препознала сам те
младог, здравог и старог
каквог сам те и први пут срела
смешног и јетког
са изазивачким призвуком
неке посластице.
Препознала сам те
тачног и меког,
слободног
какви су само гитаристи.
Препознала
узвртелог и несигурног
какви су само искрени
и сањари.
Препознала сам те.
Кренуо си ми у сусрет
залуђен и чио
кораком наше недовршене песме,
са речима неке нове луде идеје,
са неким новим сликама,
са неким новим стварностима,
са оном старом радошћу.
Препознала сам те,
а ти си само прошао поред
кораком неког страног и туђег.
Непознатим погледом
вребао нечије туђе мисли,
ходао у туђем ритму
неком туђем у сусрет,
а мене оставио да те
у странцима што су ти налик
препознајем
недосањаног и недоживљеног.
Коментари
Постави коментар