скамењени у непостојећим салама биоскопа,
који су умели да растежу кафу у недоглед,
држе се за руке на леду док реже жути мраз и
одводе кући окрвављене странце,
људи са речима из књига у похабаној одећи,
људи из последњих редова,
то смо ми – старе кошуље без бар-кода –
ми што ћемо се срести крај воде благе у сећању,
ћутати и гледати изгубљено време, украдени простор,
а затим нестати као со на плочнику,
као со отићи чистих руку у друге животе,
без поздрава, без кајања,
знати да је прошло што никада не пролази и
да смо напокон близу пролећа које нам је
пре почетка зеленим листом обећао неко
чије име изговорити више не знамо.
Фото: Јелена Жаревац
Коментари
Постави коментар