где ни јад мучних ноћи не одзвања
држаћу те опет, драга.
Где се вечно празан сан снева
успоменама починак дароваћу миран.
Држаћу те, док ме не изда снага,
у песмама овог тмурног поднева
када глава клоне на самотни диван.
Место ког нема,
тихо и невиђено судба наше приче биће.
Осмех ће угушити гробни мрак.
И у њему мирујућа, распаднута тела,
престрашена, затечена, трома... Блажена.
Не очекуј на месту ког нема, зрак.
На то се жеља пуста напослетку свела,
ругобна, сабласна, истином обнажена.
Место ког нема -
само један корак броји.
Последњи, који не стигосмо славом венчати,
и зато о њему овде певам,
јер се тамо глас сваки гаси.
Небитно је хоће ли се ико сећати
срџбе моје, узаврела гнева
што не стигох да ти сузе земље црне спасим.
Јер на месту ког нема
издаће сваки запис и пролазно памћење
кад се траг жучи и меда затре.
Помоћи не може подрхтавајућа вера
кад се с Празнином погледамо у очи.
Жалићу због оне свете ватре
крај које ницаше срећа из мог пера,
прва јутра росна после дуге ноћи.
Помисли некад на место ког нема,
кад ти одсјај смисла низ образе крене,
и поглед упри у сабласну тмину.
У њој пркос мој безнадно сева
чекајући отпуст изнемоглих срца
што о теби као некад заљубљено брину.
Окрени се као дама, остани дева,
будући симбол новог Сунца,
кад хорде безглавих јахача стигну.
Плашим се тог места ког нема.
Али ујединитељ је једини разлика свих
што нас слабе некад тешко раставише.
Не опири се, знаш да то не треба,
да те бол не прати и на другој страни
и да хладне нам не буду хадске кише.
Поново ће нас спојити место ког нема -
Бићемо у небићу сами,
а никада нисмо ни хтели више.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар