Ја одавно не постојим,
Између неба и земље одабрала је моје раме
Да са те узвишице онако црна а неприметна
Посматра и уместо мене гледа вас у очи,
И скреће поглед, иако је невидљива
Као што је ја не чујем када гласно рамишља,
Али осећам по стиску канџи као у орла
Да ми говори да нисам сам,
Да се побунила против Сунца,
И да ће га својом птичјом памећу
Наговорити да се угаси ако мене не буде било.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар