ЋУТЊА
Ћутња
је простор прећутаног. У ћутњи су речи мртве, мисли живе... Она је немост пуна
говора, тишине у самоћи и блиски сусрет са својом суштином. У њој се додирује
неопипљиво, чује нечујно... Такав простор је ништа друго, него огледало наше
душе.
Време
проведено у ћутњи је време ослушкивања себе. Ћутња омогућава да човек
напусти себе и издвоји се од свог разума, што доводи до стања објективности,
потпуног присуства себе у себи. Издвојен од свог разума, он има кристалну
слику односа разума и душе. Вођен овим сазнањем, човек ће увек чезнути да буде
у оваквој позицији. Када чежња не оствари своју потребу настаје патња, мучнина,
односно човеково ропство. Дакле, читав смисао човековог кретања је слобода.
САМОЋА
Тешко
ми је било када сам се сусрео са злом које у себи носим, још теже да нађем
мисао која ће ме довести до осећања љубави, да се са истим помирим и прихватим
себе, од тог тренутка почиње моје писање и рађа се синтагма " ветар љубави
и туге", која ће касније постати суштина моје поетике и кретање мог бића.
Постоји и једна, ћутњом изговорена реченица, "Превише ми је и свог зла,
још морам и са туђим да се носим". Одатле крећу конфликти пре свега са
сопственим бићем, који ће довести до сукоба и са спољним светом. Боравећи у
оваквој позицији, која се може објаснити "жуљањем душе" изнедрила се
потреба за самоћом. Све са циљем да се дође до љубави, која је ништа друго
него један велики опрост себи, другима, животу. Склон адлеровском осећању
инфериорности, које каткад помаже мом писању са једне стране, водећи ме у други
део себе, и које ме кочи у свакодневном животу, стављајући ме у положај сумње,
што је добро за стваралаштво, али не и за живот. Неретко је присутна
андрићевска ћутња, која се своди на посматрање себе и околине, и која често
склизне у нешто дубље, нешто непознато које ме истовремено плаши и радује,
рекао бих некакво сазнање, које је пород бола. Све ово објашњава моју
меланхоличност, опседнутост смрћу, која је некад страх, некада приказ
свакодневног умирања.
ПОЕЗИЈА У ЧЕТИРИ ЗИДА
У
друштву песника се можда осећам песником, али се сигурно не осећам човеком, то
је та бол која се лепи за моју душу, апсолутно несвесно, без учешћа моје воље,
али негде далеко чује се ехо, да тамо где се не осећаш човеком ти заправо и не
постојиш.
Као
да се у ваздуху шири некакав дим боје сујете, лажног дивљења, истините
завидљивости, једном речју шарени дим, који се качи на плућна крила и тера на
кашаљ, сузе...
Време
проведено у том амбијенту, доводи ме у нетипично осећање кривице, ваљда због
горе поменутог еха који по изласку из тог вакума постаје јасан звук, који
пробија бубне опне. Са правом би неко сад могао да упита: "Што седиш тамо,
где те све жуља"?
У
мени је живело, и живи уверење да су наша окупљања грубо речено "секташка"
ретко који човек, обичан човек додје нама у посету, можда је зато поезија
"умрла", јер све што се од људске душе склони мртво је. Чини ми се да
се то десило и са поезијом. Сувише се песник фокусирао на то да буде песник и
то је довело до затварање поезије у кавез.
Волео
бих да је читам више људима него песницима, то је исто као играти представу
само пред глумцима, излагати слике само сликарима....
Амбиција,
да се буде песник по сваку цену, довела је до присутности поезије "у
четири зида", заборавивши на једну чињеницу:
Не
можеш бити песник без поезије.
Коментари
Постави коментар