 |
| Џејмс Тисо: „Путовање мудраца са Истока“ (1894) |
Баш најгоре доба године
За путовање, и то тако дуго:
Друмови тешки а време оштро,
Управо усред зиме."
А камиле нажуљене, болних ногу, задрте,
Лежу у снег што се топи.
Понекад би зажалили
За летњим дворцима на падинама, терасама
И свиленим девојкама које носе шербет.
Па онда гоничи камила псују и гунђају
И беже и траже пића и жена
И ноћне се ватре гасе , и нигде да се склониш,
И градови непријатељски и вароши непријазне,
И села прљава и за све много ишту:
Не беше нам тада лако.
Коначно смо одлучили да путујемо ноћу,
Спавајући на махове,
А у слуху гласови нам певају и кажу,
Све је то лудост.
Затим зором сиђосмо у благу долину,
Влажну, испод црте снега, мирисну од биља,
Где беше брзи поток и воденица што разбија мрак,
И три дрвета на ниском небу,
И стари неки бели коњ у галопу низ ливаду.
Затим дођосмо до неке крчме с лозом над вратима
Отвореним, шест се руку коцка у сребрњаке,
А ноге туку празне винске мешине.
Ал ту не беше обавештења. И тако смо наставили пут
И стигли увече, ни тренутак прерано
Да пронађемо место: беше (може се рећи) у реду тако.
Све то беше врло давно, сећам се,
И учинио бих све то опет, ал објасни,
То ми објасни,
То: бејасмо ли читавим тим путем вођени због
Рођења или Смрти? Беше ту Рођење, свакако,
Добисмо доказ, не сумњамо. Виђао сам и рођење и смрт,
Али замишљах их другачије: за нас ово Рођење
Беше тешка и горка агонија, као Смрт, наша смрт.
Вратили смо се у наше крајеве, ова краљевства,
Но не осећајући се више угодно ту, у старом провиђењу,
Са туђим једним светом што држи се чврсто својих богова
Радовао бих се још једној смрти.
Препевао: Иван В. Лалић
Коментари
Постави коментар