СОНЕТНИ ВЕНАЦ
I
Писмена што вековима ишту тишину
и васељенске бестелесне песме памте,
спустају бесмртну искру у смртну прашину
док воштанице и кандила у испосници пламте.
Поета нагнут над књигом небеса
као Нарцис у води кад огледа лице,
тражи одраз лепоте телесних словеса
пером стрешеним са крила јорданске голубице.
Крв његова из надеждне мастионице
по разапетој кожи капље слова,
он је граматик и чатац испоснице
века у пустој ноћи неумитног лова
луча животворних што би да га поведу
и знају Слово из пепела да узведу.
Коментари
Постави коментар