Разговор са Дејаном Алексићем о чудима, лирици, сумњи, бароку...
Тајанствено у очевидности?
Свет свакодневних призора посматрам
као збириште скривених порука које нас упућују на дубље истине. У профаном и
обичном видим потврде смисла. Заправо, мислим да је одсуство чуда само илузија,
да је све око нас само својеврстан израз чудесног, и да смо каткада неспособни
да га тако разумемо само зато што смо његовом присуству непрекидно изложени.
Поезија и уметност су ту да нам врате оштрину посебних чула, успаваних
омамљујућим химерама такозване стварности.
Лирика не може без издајства?
Мора се сумњати да би се темељитије
веровало. Безрезервна вера је фанатизам. Ако не одустајем од сумње, то не значи
да сам слаб у вери, већ супротно – значи да ми је важна и да је желим ојачати.
Мислим на веру као онтолошку категорију, не искључиво као религиозни статус.
Тако је и са писањем песама. У сопствени се израз мора сумњати, јер претерано
уверење у исправност лирског суда и стратегије води у стваралачку комоцију, а
то је сигуран пут у пропаст.
Јер свет је уморни кустос?
Свет је уморан од себе, од големог
пртљага историје, од муке тумачења и оног древног осећања трагичности који нас
одређује као бића. По свему личи на кустоса коме је свега преко главе. Чека
крај радног времена, а заборавио је да је и време сам измислио и да му нема
изласка из тог кола самообмана.
Сарабанде?
О форми сам више научио од музике него од
књижевности. Барок је многе форме произвео, а већину дотадашњих довео у
одређени контекст. Сарабанде је врста плеса, меланхоличног, отменог и помало
декадентног, врло популарног на европским дворовима у доба барока. Многи велики
композитори су компоновали музику за ову игру. Мени је најомиљенији онај
Хендлов Сарабанде. Моја истоимена
песма је формално кокетирање са овом музичком формом, али ми је тај формални
оквир био згодан да отворим и неке потенцијалне поетичке планове на којима бих желео
да истражујем могућности израза.
Коментари
Постави коментар