Са крсним знаком, пред пчелињаком.
Улазим смерно, без бучног шума,
Обасјан раним јесењим зраком,
У светилиште пчелињег ума.
У кошницама скуп тајни бруји,
У брују гласове предака слушам.
Мирис ливаде ваздухом струји
– то пчеларева зари се душа.
Из трмке која у свести трне
Излазе нека сазнања, нова,
На светлој хартији неба се црне
Словесне пчеле и пчелна слова.
Искушеник сам на медној паши,
Читач полена и тумач праха,
У ред пчелињи док се монашим
У мени гасне жаока страха.
Док пчела збира са касног цвета
Мед савршени, да не би свисла
Од беса и буке овог света,
Главу урањам у трмку смисла.
Фото: Иван Терзић
Коментари
Постави коментар