Жеља уједињења и слободе
окована болом и патњом.
Кошмар стварности
уз плач земље, камена и мајки.
Рат као најстрашнија творевина
људског ума,
стара колико и само човечанство.
Свет као угљена прашина.
Улице саздане
од испуцалог стења и пурпура,
натопљене крвљу хероја и недужних.
Тотално уништење реалности
у сукобу човека и човека,
без милости и победника.
У главама влада језа,
а нада гори и у виду финог дима
одлази ван опсега живота.
Јецај напаћених достиже небо
нарушава његову форму,
а страх прекрива сунце
шири мрачну сенку своју.
И након помрачења,
када сва бол утихне
и мрак замени јутро,
остају само празне љуштуре
људи који не чују слободу.
Ничега више нема ,
а комади сломљених снова,
као разбијено стакло
бљеште на новом светлу.
Остаје само дубока чежња
и вапај за животом.
Коментари
Постави коментар