Река из
детињства трајање је пре Пада.
И ми
бисмо да не
постајемо
јер постојимо.
Да не
будемо ништа друго
до све
оно што тече
и тек
прекраћује пролазност.
Док на
обали је жега,
тек неколико
жудних корака
потребно је преко неприметне чврсте границе
приобаља
до свежине
и струјања митског
речног тока.
Тако и
ми живимо , уз неосетну
међу
очигледних неподударања
и уз нејасне
осећаје који подрхтавају
са сваком
стварношћу.
Стварност,нама беспоговорно додељена,
неспојива са оштром
различитошћу
неке далеке,ни прошле
ни будуће, реалности.
И као
што пређеш границу
од спарине до хладовине,
на обали
реке која живи за свакога
крај њених
охрабрујућих таласа,
тако неочекивано
крочиш ван једне
од тих стварности
не верујући
да си у
средишту почаствованог ,
издвојеног поседа
трајања,
иако их , испоставиће се , дели само
некакво
твоје ЈА.
Чак не
прихваташ ненаметљиву искључивост
Непомућеног или
Изабраног,
али стојиш
неутешно спокојан на
линији
разграничења
све док
леп је привидни
склад,
јер плитко
смо укотвљени
у привремену
понуду важеће садашњости.
На обали
сасвим другачије реке
из детињства
мир настаје
и нестаје
у исто
време с поузданошћу
тренутка
који се
удаљава са таласима
и сунцем,
а ипак
остаје
у неразлученим
странама Неподесног.
Вечни ток
дубине,
вечна ужареност
плиткости и питкости:
ти си само граница неког изричитог
удовољења истосмерне
вечности.
Фото: Љубиша Симовић
Коментари
Постави коментар