Зоран Недељковић: Протуберанце

Опчињена мраком
У својој соби,
Размишљаш о сваком
Ко би да те зароби,

Али ти си сама
Као монахиња,
И прија ти тама
Светлост која тиња,

Стари град, плави пламен
Под звездама гори,
Ноћ је пала као камен
У црној одори,

Испод брда вулканскога
Пожар дуж улица,
Неонке света усамљенога
Нема ни птица,

Са терасе свитац
Приближава ти се,
Ко успорен хитац
Жури да занесе

Високу и витку
Твоју силуету,
Пред одсудну битку
Гледа те ко мету,

Светлалац је слетео
Изнад твојих књига,
Мој дух је то, занемео
Од силних ти брига,

Сакрио се иза њих
Ко од мртве страже,
Угашен и тих
И не сме да каже ...

Варница месечине
Цртама лица се слади ,
У очима ти море тишине,
Сунце пали се и хлади.

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ