Упропастићете нам небо, ви што шетате по облацима!
Полако, смели ходачи...!
Доле су неке главе и приземне људске суштине.
Џепови пуни ситнине, просјачке рањаве руке,
богатства и формална звања,
доле су знања и веровања
и очи упрте у вас.
Под вама заборављени светови цврче,
рањени, пали борци обичности.
Платнена ткања кратковечна.
Полако, летачи и прелетачи!
Полако, земаљски изгнаници!
Полако, птице очију људских!
Измери корак, задржи дах!
Свака намера нек’ има меру.
Јер нас, доле, везује страх
пред путоказима ка доњем смеру.
(Не летим само због тога
што на раменима не видим крила.
А и ја бих птица била
да сам на време сазнала цело ово небо у себи.
Говорим из намере добре,
јер слутим анђеле под челом кобре,
јер верујем у светлост над главом уздигнутом.
Трепери, трепери к’о звезда сјајна,
ко дечија песма лаких нота,
парче вида беспрекорног,
откинутог од обичног живота.
Њиме вас гледам. Њиме вас видим.
И све што мислим – читко је у оку.
Рекох – полако
по крхком небу над мојом главом,
јер у себи имам једно – веће.
Будите добри.
Свако своју висину нек’ чува,
свакоме своје парче среће...
Толико.
Реч вешта да се сакрије,
речена, виђена, а као да је ни било није.)
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар