Разговарали смо са Сузаном Рудић о намерама које нас одређују, о љубави као болести, исцељењу, пандемији страха…
За намеру се увек одговара?
Из намере да нешто или неког сачувамо, људе у близини и успомене у себи, бивамо погрешно схваћени и критиковани од стране друштва. Чини ми се да несвесно бирамо како ћемо одговарати за намеру и бити осуђени због тога што се по нечему издвајамо. И тај крст осуде морамо понети са поносом, јер се на крају исплати. Чини ми се да и несвесно бирамо како ћемо одговарати за намеру и коју ћемо тежину крста понети и колико ћемо још пронаћи испред себе зидова које морамо срушити да бисмо дошли до циља. Најважнија је намера суочити се са собом ради развоја и исцељења сопствене душе, разоткрити свој карактер, убити егоисту у себи, али не кажњавати се због такве намере када спознамо до какве смо звери дошли. Можда је то најтежи део у животу човека. Моменат када видимо звер у себи која је спремна да спотиче али и истом мером јауче уколико јој не покажемо љубав.
Свевишњи нам даје прилику да прогледамо и треба је искористити на најбољи могући начин.
Болест која подиже из мртвих?
Љубав, реч и истина су једине истинске и здраве болести од којих не можемо сви да се разболимо. Љубав носи благослов и исцељење, заједно са опроштајем и заборавом. Истина доноси колебање и искушење да ли проговорити или не речима које ће нас обележити. Истином и љубављу резервишемо спасење и отварамо пут ка новим спознајама.
Ништа није, а све је како јесте?
Бојим се да живимо у времену када је преовладала пандемија страха. Сувише смо се отуђили, предали користољубљу и површности. Нико ни да се усуди да загребе испод површине. Свему прилазимо са резервисаношћу. Просто се миримо са чињеницама које се наводно не могу променити . Плашимо се да испаднемо из круга једноличности . Сви се такмиче, а само они који иступе из круга једноличности се боре. Такмичење је пролазно, борба за добро и промену оставља траг и дух победе. Бојим се да нам понестаје храбрости да утичемо на догађаје око нас, јер живимо у свету предрасуда. Спремни смо да се жалимо на лош живот, а да ни сами нисмо свесни да се не трудимо око тог дара који нам је дао Господ, звани живот. Плашимо се реакције сопственог пулса, не следимо себе. Тешимо се да нам није ништа, а заправо је срж проблема већа него што мислимо. Речи као и људи имају двојаку функцију. Плашимо се да нас не убију, али исто тако им не дајемо шансу да нас исцеле.
Због тог страха јавља се незадовољство које преносимо на друге особе правећи још један круг испуњен празином, без начињеног корака ка промени и давању примера. Човек је жива реч и зато треба да се чује.
Коментари
Постави коментар