Уредник књижевне редакције КЦР: Миша Милосављевић
Аутор пројекта: Александар Марић
Сарадник на пројекту: Драган Грбовић

среда, 15. март 2017.

Јелена Шварц: ДЕЛА И ДАНИ МОНАХИЊЕ ЛАВИНИЈЕ (1)


19. ОБРЕЗАЊЕ СРЦА
Значи, тражиш од мене
Жртву крваву.
На, узми – живу крв,
Плот, љубав и славу.
Не крајњу плот – да одам:
И да је имам, доста било не би,
Већ себе да прободем
И хитнем у небо Теби.
Макар уопште нисам голубица –
Захроптаћу као голубица.
Још часак пламти, струји Живот,
Запљускује, плеше људица.
Мишљах – у последњем часу
Анђео ће: сечивом; штрца...
Но теби је угодна жртва
Алево зрно срца.


Са руског превела: Злата Коцић

Антоније Марић: РАТ


Жеља уједињења и слободе
окована болом и патњом.
Кошмар стварности
уз плач земље, камена и мајки.

Рат као најстрашнија творевина
људског ума,
стара колико и само човечанство.

Свет као угљена прашина.
Улице саздане
од испуцалог стења и пурпура,
натопљене крвљу хероја и недужних.

Тотално уништење реалности
у сукобу човека и човека,
без милости и победника.

У главама влада језа,
а нада гори и у виду финог дима
одлази ван опсега живота.
Јецај напаћених достиже небо
нарушава његову форму,
а страх прекрива сунце
шири мрачну сенку своју.

И након помрачења,
када сва бол утихне
и мрак замени јутро,
остају само празне љуштуре
људи који не чују слободу.

Ничега више нема ,
а комади сломљених снова,
као разбијено стакло
бљеште на новом светлу.
            
Остаје само дубока чежња
и вапај за животом.

уторак, 14. март 2017.

Валентина Терзић: Надигравање сопственошћу



Немам времена више
да се надигравам
са својом сенком.
Пуштам је.
Слободна је
да остане
или
 нека иде.
Ако остане
ништа спектакуларно
неће се десити
у нашој
љубавној вези.
Ако оде,
нека је,
нека трчи
кроз класје
и зреле маслачке
све до великог дуда
и тако задихана
и срећна
нека се баци на траву
 гледајући
у облаке
отежале од волумена
 и нека се смеје
дуго,
дуго.

понедељак, 13. март 2017.

Тони Пердић: Вртлар у ромингу

Тони Пердић: прва награда на
8. европском фестивалу у Новом Саду


насукан у позном августу, раног јутра, 

као у раној јесени, царске сам бегоније заливао 
и косио траву у врту . пред сушом клонуло је већ
неко ретко биље и развејавало труње по иловачи.

значи, још једно лето не стигох да одшкринем плаве двери
и кренем напред, премда тачно је:
с времена на време, сви посумњамо у све,
али, у последње време, то чиним све време.

а сећаш се, бејах грандоман из Халикарнаса и Гизе.
завитлавах Семирамиду висећим саксијама,
а сада сам сметени вртлар, наоружан метафорама
из којих се препознаје гнев због залудног трагања.
и саркастични разметљивац аористом,
док квасих стопала у мору осредњости које пенуша по
тротоарима ове земље.
ревносно гледах како се суши украсно биље, лист по лист.

к врагу и аорист. веровао сам ти када си говорила
да је света искра пријатељства и љубави у слушању.
али, одавно те више не чујем.
и мало сам љут што је твоја галаксија тако слабо покривена
базним станицама.
тек да ослушнеш овај наговештај елегије о клонулом биљу.
о трњу, о труњу. о смиљу , о босиљу,
о минијатурној меморијској картици, облика трепавице
на којој је читко записан цео наш живот.

синоћ сам неке чудесне песме песника из Појезне
и Армстронгову трубу једва преживео уз помоћ воћног вина
и твојих умирујућих речи:

…а наше, наше је само да саздамо
три зрака сунца у нечијим зеницама,…

тако си бар говорила док смо трагали за значењима
јасписа и родонита, наоружани осмехом,
убеђени да све је само игра. и ово није песма.
комична је игра глувих телефона, од које пуцају опне.

Нова књига Леле Крљар Лисинац

Недавно је из штампе изашла друга песничка књига Леле Крљар Лисинац "Из ровова душе". Лела је члан наше РАДИОНИЦЕ ПЕСНИКА од самог почетка, а у организацији књижевне редакције Културног центра Рибница, у априлу ћемо представити њену најновију књигу у Краљеву.

До тада, ево шта је Лела рекла о себи приступајућу нашој радионици.

Рођена сам 1982. године у Краљеву, где сам завршила основну школу и гимназију и где су настали моји први поетски радови, од којих су неки објављени у збирци песама „Разум птица“ из 2007. године (издавач: „Рижа“ д.о.о. Краљево). Признањем за младе песнике ’’Богдан Мрвош’’, које додељује Књижевни клуб Краљево, награђена сам 2006. године. Од тада је моја поезија објављивана у различитим публикацијама, часописима специјализованим за књижевност и другим новинским издањима годишњег, месечног, недељног и дневног карактера.
Дипломирала сам на Правном факултету Универзитета у Београду. Од 2001. године живим и радим у Београду, а поезију пишем повремено, у тренуцима инспирације, и превасходно се трудећи да писаном речју оставим траг властитог постојања за оне који ће умети стварност да осете на начин на који ја то чиним.
Клуб младих песника доживљавам као прилику да останем у контакту са младим (и не тако младим) песницима Краљева – града у коме сам рођена и из кога потиче прва, можда и најзначајнија, подршка мом скромном стваралачком раду.

Верољуб Вукашиновић: СУВИШНА ПЕСМА



Ево ме где лежим увијен у ћебе
Успео сам најзад да победим себе

Смирио сам своје немире и звери
Искушења страсти сад живим по мери

На мекани јастук клонула је глава
Онај побеђени сад у мени спава

Све је на свом месту све цвета и вене
И ја сам у свему само нема мене


Фото: Златко Пангарић

Мирослав Б. Душанић: Као некад...



Осамљен стигао сам
У овај древни град
И дишем
На обали рајске Лабе
Пуним плућима
Несигуран
О чему да пишем
О чему сада да сањам

О камену можда
О води и мостовима
О лађама
О пристаништу трајном
О необичности зоре
И уранка

Подмукло је вријеме
И како да овладам тајном
Живљења и опстанка
А да се не утопим у ријеци
И од мача не настрадам
Као некад наши преци



Фото. Матеја Душанић