Милош Гостиљац: САЊАРЕЊЕ У НЕМОЋИ

Разливени крај лета овог небеског свода над најлепшим улицама младости.
Ту где сваке вечери топлог заласка  стари уморни сокак чека да
осмотри пролазнике, као сведок прохујалих генерација.
Хладно пиће и звецкање чаша уз невидљивост што границу означава

између намирисаних девојчурака и дама што кикотно смејући се
погледом осмотре  господу различитих година. То машта испод ока
прати кораке заносних облина, залуталих  у потрази за нежноћу
или љубавима, које нестадоше као облачић на врелом сунцу.

Безброј дилема и нагомилане сете као брујање далеке олује
поставише  недодирљивост полова у истинској отуђености.
Охолост, пркос угасише сненост, занос, нежност, кроткост и доброту.
Још само оседелих власи парови у спором ходу држе се за руке.

Топли ваздух вреле ноћи сетно куца у распршеним сећањима,
враћа у младост где загрљени парови  у вечерњем додиру
сакрише топлоту  душе и не закључаше истинску лепоту вољења и титраја .
И нико не сакри сјај ока срећног што животу наду даје.

У мирисном лету и месечини, само цврчци у даљини бескрај призивају.
Лепршање лишћа  празним душама маше, паравани сјаја
гламуром лажним опхрваше душе многих генерација 
у забораву истинских додира људских и разиграних нежности

Божијем сјају живота у предворјима опстанка, усахлим ружама незаливеним
и птичијем лету у даљини, са зовом наде у бескарају,
мирисом младости или зрелости – дајмо шансу опстанка у времену немоћи.
Љубавима изгубљеним, косама разбарушеним или седим

пожелимо да дах спаса у крику опстанка нађу- због свих нас.
Само ће лишће кад пожути прекрити наше празнине, заблуде и грешке,
То у неотвореном срцу, као ланцима закованој немоћи,
капију среће, на гвозденим вратима, љубав заробљена чека.


Фото: Златко Пангарић