ШИРИ ИЗБОР ПОЕТИКУМА: Милана Тадић

Клони се жене која пише поезију

Боље се клони жене
Која пише поезију
Њен поглед неће те тешити
Потискујући сузе
Дубоко у очно дно.

Њене руке су превише беле за пушку
А превише чворновате за француски маникир
Стопала су јој прашњава
А кажипрст леве руке
Пожутео од цигарете.

Жена која пише поезију
Седи сама у трпезарији до три сата ноћу
Чаврљајући себи у браду
А онда, када већ заспиш,
Шћућури се крај тебе
И воли те нечујно до јутра.

Клони се жене која пише поезију
Она плеше док кува ручак
Плеше док брише прашину
И све завршава до пола
Одвуче је хук речи
Што навире у њеним ушима.

Чувај се жена које пишу поезију
Сакриј се у сигуран заклон просечности
Јер живот ти је сувише кратак

Да се слије у нечије мисли на дигиталном папиру.

Живот је сувише кратак
Да га проводиш немо окрзнут нечијим сновима

Да га неко други живи допола
А отпола замишља и бележи.