читава васељена
ово место где се састају путеви
крика од мука људских и ја.
Сам пред будним оком!
Васељена, материја, твар
памте пуноте и покрет Духа
кад се стварао свет.
Тај древи лет
и блиставост чистоте
ремети сваки
тренутак и сат
од Адама на овамо.
Ентропија, веома слободан пад.
Па ипак запеваше птице зорњаче,
уђе Сунце у мрак опрезно,
да сакрије тама шта има...да каже,
као да може Боже!
Коментари
Постави коментар