Моја крв је алегорија кривице
Ток заробљеног ума
што жуди за очајањем
ко Реквијем за мрењем
Овде бих могао ставити
тачку
Овде бих могао заспати
престати са писањем
јер сам казао све о себи
нека ми речи опросте
недостој: Поезија је королар
пренатрпане ћутње
и ништа више —
Ох, како стварност олако мења
облик
кад је у канџама ироније,
подругљивог смеха
што ме штити од тескобе
оболеле јаве
Ипак, писање је причест
пред овом белином
морам спрати сву
прљавштину бића
Морам рећи:
Ја не пишем да бих био
песник
Ја пишем да бих преживео
ово рађање:
Човек без очајања
је ко љубав без патње
недовољан и празан
Очај чини живот
врелом из ког капе
одсјаји лучја
да саткају Јаство
и да кажу:
Очај недри коначност
очај је мост душе и ума
Очај је стапање Духа и Воље
и зато Боли
Очај је чистилиште на земљи
религијски слом бића
на себе који се твориш
и на себе који гинеш
у Богу
ког не видиш
само га слутиш у самоћама
док твој пепео светли од муке
јер тугује за твојом смрћу
Да, чуо си ме: Пепео тугује за твојом
смрћу
и сада сам ти рекао
шта је Љубав
И опет сам дошао до места
где бих могао заспати
престати са писањем
јер сам казао све о себи
Али ја сам будан и чујем
како речи кричу
осећам просторе метаморфозе
и ћутња ме клупча ко мраз
просјачку шаку
Поново ме тишти мисао:
Може ли очај обезболити моје рођење
Коментари
Постави коментар