Златко Пангарић: SOMNIA



                    Склапам очи

Зар је већ јутро?

Потребно је одмах,
Без одлагања,
Скренути на лево.
Не-питати!
Не-гледати!

Плаво дете отвара књигу
Са окованим корицама.
Ставља ме опрезно
На страницу,
Притискајући палцем,
И залупи књигу!

Нисам на Земљи!
Црвено сунце!
Гледа ме око попут трешње!

Ту као да нема времена.
Као да сам истовремено
На свих шест страна коцке.

Онај који обрће коцку
Заправо ме живи!

Толиком сам брзином
Окренуо главу
Да ми је отпала са тела,
И откотрљала се,
Поред ногу
Запрепаштеног Исуса,
Право у реку Стикс!

Тонем и тонем.

Неко биће са милион пипака
И милион зуба у чељустима,
Зграби ме – умирем, исецкан,
 По други пут!

Усред бојног поља,
Чудовишне битке
Великих оклопљених буба.

О Боже!
Толико ме заболело!
Не тело, никако тело –
Заболела ме душа
Док ме је млаз беле крви
Чупао високо, високо,
Изнад тог поља,
Изван те планете смрти,
У ледени вакум свемира!
Моја трећа смрт!

Крајичком ока видим –
Публика, дефинитивно,
Није људска!

Спасио ме добри Исус.

Недостаје ми неколико дасака,
Али сам жив!

Жив!

Лелујам тако данима,
Кад се тло прекине
У провалију дубоку.
Доле, у дубини,
Удара море.

Лежим на стеновитој обали,
Као лешина.

Учим полако, тешко,
Да живим као јато.
Хиљаде очију,
Хиљаде гласова.
Умирем и рађам се,
Без суза.

После тридесете године,
Или тристо тридесете – не знам –
Прво ретки бљескови,
А затим ја, фокусиран,
Хиљадуструки крик!

Моје биће затрепери
И неста – као што престаје
Летњи пљусак.

Ништа се није догодило.
Нека врата се отворише.
Неколико милиона атома
Као неколико милиона коцкица
Сложило се за трен.

Земља је попут стакла.
Музика метала однекуд,
Ритам недостижан, луд.

Зар је мој живот
Већ прошао? Прошао!
Све је било ту:
Сви мачеви, колајне…

Глас ми је говорио:

Ах, толики само чекају
Да им време мине.
Овде на извору
(spark of eternity)
Само си имагинација!
Ово што видиш
Само је коинциденција!
Ти, љубитељу комбинаторике,
Само си срећна комбинација!

Хватај капију, човече!

Одлазим,
Ледином у недоглед,
Кумулусима,
Наранџастим небом.

Као мртве птице,
Иза мене речи су падале:

Никада се нећу вратити!
Никада се нећу вратити!

Коментари