обесхрабрене сунцем
пусте мелодије у ушима
и збринута поезија
у самоћи
ко дланови пред камином
у јануару –
Тактови чисте стварности
молови су реквијема
једне слободе.
Ја не певам – ослобађам се
терета жудње
и завидим љубави на лакоћи
и пуном мисаоном облику:
туга је мера бића
ако сиво је истина
Монотонија гони срж
у даљине...
Довољно је да кажем:
срећан сам
што ме откопава плач
суза, псалм је крви
Наша одредишта су
патње људског ткива
за Богом
Наше време је увек: Четврт од смрти –
кад живот се множи упркос животу
Коментари
Постави коментар