као рука моје мајке
у утроби закланог петла
у петак.
Шта Бог види, с ону страну прозора,
кад увуче своје шаке у свет?
И шта мајка види?
(Јехуда Амихај, Божја рука у свету)
Сверазорни потрес и лом! -
биће, драги Јехуда, да Творац руком
по утроби Свијета опет џара.
Стуб Неба носећи оборен,
кров мој, мој зид, у подрум сорен,
у мећави челика ноћ и дан,
чекајућ да будем одстријељен -
и невинији ће бити заклан.
Представа "Смак Свијета" игра се утроје
у овом Вавилону, чији језици
у једној се чорби кувају и лижу
и најмање се Бога боје;
на Јагње и псалмопјевца ови се дижу
у Јерусалиму моме, на немјесту сазданом,
милости Божје ван домашаја.
Не ја, ни живот са земном храном -
смрт је остала без имало сјаја.
Да си бар руке од нас дигао!
Шаке си своје баш овдје завукао
у свјетску мрачину до лаката:
јаук и лом, брат на брата!
Нек сам и заклан, само не - клао.
Пјевац Твој жив у гроб лијеже -
пол му, и језик, иње стеже.
Господе, извуци те ручерде своје
из утробе земљице којом рујеш,
извуци и опери у моме болу,
прије но што Ти посљедњу запојем,
прије но што - кајан? - помилујеш
сјен ову што још се вија
(мада већ муве крестом се роје)
по овом Твоме мркодолу.
Овдје сам у гушћи мрак бачен
но у утроби закланог пијетла.
Прозор Твој у високо подне замрачен,
ни о Васкрсу трак свјетла
нећеш зар да нам даш?
Моје паничне знаке не примаш.
Ја Ти се замуклим криком јављам
са шијом на пању што сјечиво иште,
ја, пјетлић Твој, ево се справљам:
пјев мој и креста - неба знаци -
одлетјеће на буњиште.
Перја ни кресте није ми жао,
нек сам и преклан - нисам клао!
А мајка моја - она једина
види шта са мном се овдје збива,
мајчица моја, уз Твоје скуте,
руке пребијеле крши за сина,
пјевом јединца уздигнуте.
Допусти бистрим прстима њеним
да сперу мрак тај с видјела Твога:
у тами оста син њен земни,
незван од Оца небескога!
Пјевац Твој, ево, у гроб леже -
пол му, и језик, глина веже.
(Сарајево - Јерусалим - Берлин, 1992/1996)
Коментари
Постави коментар