Зоран Недељковић: СУНЧЕВ ЧОВЕК

Тумарам ко свитац
У провидној ноћи,

Стара калдрма
Пресахли поток,

Камени таласи светлуцају,
И крљушти невидљивих риба,

Месец се љубио
Са липом у парку,

Гугутка је залепршала
У мирисном мраку,

Велуша је тада
Била жива,

Дрвени мост
Љуљао се на месечини,

И сенке белих кућа
Заустављене у времену,

До овакве Приштине у мислима
Увек могу брзо да стигнем,

Пола мога бића
Још је сунчев зрак.

Коментари